U ovom radu se sa lingvostilističkog stanovišta analiziraju dominantne sintaksičke odlike pesničke knjige Crvena planeta Gorana Korunovića. Analiza teksta pokazala je da se u proznim fragmentima jednostavnost rečenice ostvaruje kroz upotrebu određenih vrsta rečenica po značenju, ostvarenih naporednih odnosa unutar komunikativnih rečenica, korišćenih zavisnih rečenica i predikacijske aktualizacije; takođe, iz proznog teksta su izostale obimnije sintagme, rečenični kondenzatori i za recepciju zahtevne interpolacije i inverzije rečeničnih konstituenata. U stihovanom delu Crvene planete dolazi do blage promene sintaksičkog sastava: pojavljuju se zahtevnije rečenične konstrukcije, umrežavanja više zavisnih klauza, a po izuzetku se javljaju glagolski kondenzatori, apozitivi i složenije sintagme. Pomenuti aspekti sintaksičkog oblikovanja u tesnoj su vezi sa semantičkim slojem teksta: oni sugerišu neposrednost naratorovog govora, osećaj emocionalne distance i perceptivne ograničenosti u susretu s novim i drugačijim svetom. Dodatno, na ujednačenoj preovlađujućoj sintaksičkoj podlozi izvedena su suptilna odstupanja od nje, koja posreduju kvalitet naratorove svesti, procesualnost zbivanja kojima prisustvuje i koja se unutar njega odvijaju. Sve navedeno pokazuje umešno i književnoumetnički relevantno oblikovanje sveta Crvene planete, jednog od najupečatljivijih dela savremene srpske književnosti..